Патријарх Српски господин Павле (1914 -2009)

 

Патријарх Павле - Из смрти у живот

 

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка.

НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.

ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија.

У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године.

ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године.

ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.

У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољења нових посленика на њиви Господњој.

КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанаса на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сам је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.

У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава.

НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд.

НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању.

У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије.

У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукоба.

БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику.

У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питања и одговора, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглавара или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда.