Хришћанска заједница свети Јован Богослов

 

Почетком 2005. године родила се, у кругу људи који се средом окупљају на молитви у нашој капелици, идеја о формирању хришћанске заједнице. Повод оснивања произашао је из жеље да се наша православна вера на овим холандским просторима сачува, унапреди и уздигне на један виши степеник. Мисао је преточена у дело 8. маја ( по старом календару), на дан св. Јована Богослова, чије ће име заједница и носити.

Хришћанска заједница је у српскоме народу познат феномен. Појављује се у Србији у време негде између два светска рата и подстиче српски народ на покајање и преображај. Молитва и пост се враћају у наша домаћинства, вера се чисти од сујеверја (бајања и гатања) и разних изопачења, свештенство се поправља и цркве се пуне недељом и празником. Укратко, хришћанска заједница је у то време проузроковала једну малу револуцију и њен утицај је осетан и дан данас.

Многи врлински и цењени духовници, монаси, па и обични људи данашњице, унутар српске Православне цркве, деца су поменутог покрета и њихова сведочења нам говоре о значају хришћанске заједнице.

“Зашто је она нама потребна? ”, упитаћеш се ти, драги читаоче, ти који си редовно у цркви или пак долазиш понекад на велике празнике. Ево зашто:

“Не живимо ли ми у средини која увелико жури да побегне од својих корена, традиције и вере, приписујући их мрачном добу прошлости и остављајући их на чување по музејима?”

“Не гледамо ли са болом како нам се деца саплићу у разне мреже којекаквих секти, сумњивих и мрачних покрета, нама Србима страним?”

“Не примећујемо ли како је СТАНДАРД засео на место врховног бога и наређује да што брже, што пре стичемо себи материјална добра и лагодан живот, не марећи на који начин то радимо, нити за добро других?”

“И како нам сугерише да је све ово што видимо око себе једино што постоји и да не губимо време помишљајући да би могао да постоји други свет, јер ако и помислимо бићемо исмејани.”

Бићемо исмејани јер нећемо да верујемо да смо постали од мајмуна и да смо деца случајности. О исквареним међуљудским односима и хладноћи срца у овом данашњем времену нећу ни да пишем, јер помислићете да сам негативац. Сачувај Боже! Далеко било.

А и када се дрзнемо да крочимо у цркву, тражећи тај други свет, суочени смо са “ритуалима”, језиком и људима које не разумемо. Нешто због наше неспособности да истрајемо у испитивању своје вере, а мора се рећи, нешто и по неспособности људи унутар цркве да нас приме у своје наручје с љубављу. Сигурно је, барем од тих “црквених људи” очекујемо љубазност и благост, некако инстиктивно. Мислим да смо ту потпуно у праву, да тако нешто и можемо да очекујемо од побожних људи. Следи и последње питање: “А где ће се човек науити братољубљу, благости и поштењу, и њима сличним врлинама? У цркви, сигурно, није тајна.”

Проблем је то што то не бива самим доласком у цркву, печењем печенице, паљењем бадњака, фарбањем јаја, сечењем колача или облачењем на овај или онај начин. Потребан је труд и пример у труду. Ту већ хришћанска заједница може да одигра важну и значајну улогу.

Навешћу вам неколико реченица из статута заједнице које најбоље показују шта је њен циљ и на који начин жели да га оствари:

Члан 1

    ... “чланови заједнице сматрају Господа Исуса Христа за Спаситеља,

    ... исповедају веру по Источно Православној Догматици и у свему како је прописала Света Православна Црква”.

Члан 2

    ... “циљ хришћанске заједнице је да изврши морални препород нашег народа на темељу православне вере, оним начинима који су остали од Светих Отаца,

    ... да потпомаже и стоји у вези са свим сличним покретима у земљи и иностранству, што подразумева немање контакта са против православним и анационалним удружењима...”

Члан 3

    ... “сваки члан од Бога је призван да ангажовањем остварује задате циљеве и труди се за добро свог народа и цркве...”

Члан 4

    ... “чланови могу бити особе оба пола, ма ког знања...

    ...члан може постати и новији члан парохије уколико се осећа православно, а пошто се исповеди код духовника и живи часно и поштено.”

Члан 5

    дужности свих чланова хришћанске заједнице су:

    - да, по могућству, сваког дана обавља домаћу јутарњу и вечерњу молитву.

    - да посте у среду и петак, четири годишња поста, да се редовно исповедају и причешћују.

    - да се клоне пушења дувана, опијања алкохолом и свих врста наркотика, да се не коцкају.

    - ако имају емотивну заједницу да се венчају у цркви и чувају чисту брачну постељу.

    - да гаје милосрђе и чине добра дела.

    - да на сваком месту и у свакој прилици говоре истину...

Можда ће теби, драги читаоче, ови идеали изгледати мало превисоки и неостварљиви? Не брини, дајем ти за право, они то и јесу!

Остварљиви су само уз помоћ Божију, у томе је тајна.

Српска Православна хришћанска заједница у Ротердаму од њеног постојања па до данас, иако бројчано мала, успела је да организује између осталог:

- духовна предавања (многи од нас још увек се живо сећају предавања о. Николаја, који нам је дошао чак из Србије, на тему “последња времена”),

- мисионарско путовање у један православни манастир у Француској,

- ХЗ посећује и помаже болеснике и затворенике, сакупља новац за угрожене, основала је скромну библиотеку духовних књига.


Такође је организован одлазак на изложбу икона у Амстердам и Луксембург, часови веронауке и црквеног појања, одласци на гробље српских бораца (упокојили се у заробљеништву током Првог светског рата) у Гардерен, и још много тога.

Будимо као онај мрав који је сазвао све шумске животиње да се од њих опрости, јер се спремао за пут. “Куда ћеш ти, тако мален, најмањи, зар се не плашиш?”, питали га. “Идем у Јерусалим, да се поклоним светињи”, одговара мрав. Све животиње праснуше у смех. “Докле мислиш да стигнеш, пре него што те згазе?”, упиташе га. А мрав ће смирено:“Не марим, и ако не стигнем, макар се могу похвалити да су ме згазили на путу за Јерусалим.”